На идеју о оснивању „Просвјете“ дошла је 1901. године група од 29 српских интелектуалаца, која је упутила молбу Земаљској влади у Сарајеву са захтјевом да се формира чисто хумано друштво под називом „Просвјета“, које би помагало школовање ђака и студената. А да је у то вријеме заиста постојала изузетна потреба за школовањем, говоре подаци о јадном стању образованости и просвијећености у Босни и Херцеговини. Како наводи др Божидар Маџар у својој књизи „Просвјета – српско просвјетно и културно друштво 1902-1949″ (која је уствари ријетка цјеловита историја овог Друштва и уједно темељни извор података за овај текст), од окупације 1878. до оснивања „Просвјете“ 1902. године, у цијелој БиХ гимназију је завршило свега 188 Срба, муслимана, Хрвата, Чеха, Пољака и осталих, а кад је Просвјета основана, било је у цијелој БиХ свега око 30 Срба високошколаца.

Разумљиво, Аустро-угарска власт је ову идеју примила са подозрењем. Послије проучавања предоченог статута, изврдавања и оклијевања, Одјелни предстојник Земањске владе Бенко, ставио је 5. јула 1902. године клаузулу на нацрт статута „Просвјете“: „Предстојећа правила одобравају се„. Услиједио је проглас у коме се иницијатори оснивања Друштва обраћају српском народу образлажући циљеве и намјере, а затим је 31. августа 1902, у просторијама Српског пјевачког друштва „Слога“ у Сарајеву одржана оснивачка скупштина. За предсједника Друштва изабран је Ристо Хаџи Дамјановић, а за потпредсједника др Ристо Јеремић.

Оснивање „Просвјете“ одушевљено је прихваћено у свим слојевима српског становништва и благословено од стране црквених великодостојника. Бивши дабробосански митрополит Саво Косановић упутио је оснивачкој скупштини телеграм у коме поручује: „Бог благословио ваше племенито предузеће успјехом, да цио народ објеручке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем и одазивам са хиљаду круна.“ Био је то позамашан износ, што потврђује да је сљедећи добротвор, најбогатији трговац, приложио 500 круна.

„Просвјета“ се иначе финансирала добровољним давањима свог чланства. Легатори и велики добротвори прилагали су по 10.000 круна или непокретну имовину, а добротвори, утемељивачи, стални и помажући чланови, мање износе.

Како су потребе „Просвјете“ за остваривање својих циљева биле јако велике, приступило се учлањивању и повећавању броја чланова. Имајући у виду расцјепканост насеља и социјалну структуру становништва (углавном сељачко), те крајње лоше комуникације, може се рећи да је одзив за учлањење био јако добар. Непуних 10 година након оснивања, „Просвјета“ је бројала близу 7.000 чланова и имала 80 пододбора (пододбори су бирани гдје је било најмање 50 чланова).

Најважнији задатак „Просвјете“ био је стипендирање ђака и студената. Према утврђеним критеријима, стипендије је одобравао Главни одбор. Прве стипендије одобрене су: 80 круна мјесечно једној дјевојци за похађање курса за бабице у Грацу или Бечу; 40 круна за завршетак препарандије у Карловцу; и 20 круна потпоре једном гимназијалцу „док се види хоће ли напредовати.“

У школској 1902/03. години „Просвјетине“ стипендије добили су: 21 студент великих школа; 39 гимназијалаца; 2 ученика средње техничке школе; 12 ученика препарандије (учитељске школе); 5 ученика трговачке школе и 10 ученица дјевојачке школе. Од 1910. године „Просвјета“ је давала потпору и за школовање занатлија: ковача, колара, ципелара, књиговезаца, сапунџија, бојаџија и др.

Да би се побољшали услови школовања, пришло се оснивању ђачких домова. Тако је 1909. године основан први „Просвјетин“ ђачки дом у Мостару. Тек послије ослобођења 1918. године, основани су „Просвјетини“ ђачки домови у другим већим мјестима (1919. у Бањалуци, 1923. у Босанској Градишци…).

„Просвјетине“ послове водили су њени истакнути чланови, добровољно и без награде. Како се дјелатност јако ширила, 1905. године расписан је конкурс за пријем једног „интелигентног сталног радника„. Први стални чиновник „Просвјете“ био је Петар Кочић. Међутим, закратко. Већ у новембру 1906, због учешћа у генералном штрајку у Сарајеву, Кочић је осуђен на изгон из Сарајева.

Описмењавање и културно уздизање била је главна дјелатност „Просвјете“. Према попису из 1910. године, од укупног броја становника у БиХ старијих од 7 година, било је 87,84% неписмених. Због малог броја учитеља, у рад на описмењавању били су укључени свештеници и интелигенција, а за вријеме ферија и студенти, углавном „Просвјетини“ стипендисти.

„Просвјета“ је обезбиједила и први буквар за неписмене који је штампала у 20.000 примјерака и углавном дијелила бесплатно. Такође се приступило набавци популарних књига које су доспијевале у руке читалаца и утицале да расте интересовање за читање. Убрзо се јавила потреба за ширењем мреже библиотека па су у градовима и селима осниване сталне и покретне књижнице. Књиге су прикупљане од дародаваца, а неријетко набављане из Србије и Војводине.

„Просвјета“ је штампала свој лист, уз који је претплатницима достављала и листове „Здравље“ и „Народне новине“ из Београда. Земаљска влада је убрзо забранила растурање листова из Србије.

Поред просвјетитељске и културне дјелатности, „Просвјета“ се бавила и другим активностима за добробит народа. Тражило се начина да се приђе сељацима ради њиховог организовања и поправљања економског положаја, па се, послије дугог и упорног тражења дозволе, 1908. године приступило организовању српских земљорадничких задруга. Задругарство је било пут да сељак-кмет зарадом стеченом у задрузи откупи свој кметовски посјед. Предвидјало се такође да задруге постану центри културног живота на селу. Свакако да је све ово наилазило на подозрење и отпор окупационе власти.

Народне потребе захтијевале су од „Просвјете“ да се брине о заштити народног здравља, тјелесном васпитању, борби против алкохолизма и сл. У свим овим областима „Просвјета“ је давала подстицај и пружала помоћ.

Рад „Просвјете“ одвијао се под будним оком власти, али Друштво је захваљујући вјештом вођењу и тактизирању успијевало да избјегне озбиљније сукобе са окупационом управом. Међутим, 1913. године, за вријеме Балканских ратова, рад „Просвјете“ је суспендован, а за вријеме Првог свјетског рата, 31. јануара 1915, наредбом владе, Друштво је распуштено, а сва имовина конфискована. У исто вријеме распуштена су сва српска друштва, удружења и организације. Најистакнутији активисти „Просвјете“ оптужени су за велеиздају, а тројици њих: предсједнику Сими Мирковићу, главном секретару Васиљу Грдићу и секретару и уреднику листа „Просвјета“ др Владимиру Ћоровићу суђено је на чувеном велеиздајничком процесу 1916. године у Бањој Луци. Наредбом владе укинуто је и 120 српских основних школа, а једном броју од 198 учитеља забрањен је рад у државним основним школама.

Рад „Просвјете“ обновљен је 10. новембра 1918. године када се састао Главни одбор (изабран 1913) и преузео преосталу имовину, па се кренуло испочетка.

Други пут рад „Просвјете“ забрањен је 1941. године успоставом усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишњати.

Послије ослободења 1945. године, „Просвјета“ је дала изузетан допринос обнови и извлачењу народа из опште заосталости. Међутим, „у Друштву уопште, па и у области народног просвјећивања, створени су такви односи да је скоро свака практична дјелатност са националним садржајем била онемогућена и често стављана под сумњу партијских и државних органа“ – наводи др Божидар Маџар. У тим условима, 26. марта 1949. године „Просвјета“ је обуставила рад, а сву своју имовину предала новооснованом Савезу културно-просвјетних друштава. Практично, то је значило гушење једног Друштва које је у историји српског народа имало изузетно значајну улогу и дало огроман допринос његовом културном, просвјетном и општем напретку.

До обнове „Просвјете“ дошло је 28. јуна 1990. године, када је усвојен нови статут којим су уређени организација, програмски циљеви, задаци и садржај дјелатности Друштва. СПКД „Просвјета“ је обновљена 28. јуна 1990. године. Предсједник обновљене Скупштине и Главног одбора „Просвјете“ био је академик проф. др Војислав Максимовић.

Међу основним циљевима и задацима, истичу се: проучавање историје и живота Срба; проучавање и његовање српске културне баштине; организовање и подстицање научног, умјетничког и књижевног рада; издавање публикација; ширење и популарисање књиге; чување језичког идентитета српског народа заснованог на вуковској традицији; његовање успомена из прошлости Срба давањем иницијатива и помагањем у оснивању музеја, подизању споменика и давању назива градовима, насељима, улицама, трговима, и установама; очувању ћириличног писма; оснивању културно-умјетничких друштава; сарадња са институцијама Српске православне цркве итд.

Данас на просторима свих српских земаља постоји и успјешно ради велики број одбора Друштва.