Предавање младих историчара из Беча Златана Стојадиновића и Марка Сарића које је било и најављено на друштвеним мрежама, изазвало је велику пажњу.
Они су у излагању поводом Дана примирја и недеље у којој се обиљежава крај Великог рата изнијели до сада мање познате детаље о интернацији у Аустроугарској за време Првог свјетског рата и о Србима који су били у логорима широм монархије. Tако су између осталог навели да је међу 150.000 интернираних Срба у Аустроугарској током Великог рата били и издавач Геца Кон, Јелисавета Начић, прва жена архитекта у Србији, пјесник Сима Пандуровић, велики свјетски научник Милутин Миланковић и многи други.
Подаци показују да је крајем 1917.године забиљежено више од 340.000 ратних заробљеника из Краљевине Србије у Аустроугарској, Њемачкој и Бугарској, а према незваничним процјенама само у монархији било је више од 150.000 војника и 50.000 цивила, а страдало је око 30.000 људи, истакнуто је у онлајн предавању.
“Према допису аустријског МУП-а, око 33.000 Срба је ту страдало. Процјене су различите, од 21.000 на више”, рекао је Стојадиновић.
Према подацима Милоја Араничког, старјешине храма Светог Саве у Бечу између два свјетска рата, постоји списак од око 30.000 преминулих Срба у Аустрији.
Као базу за своје истраживање млади бечки историчари узели су три аустријске покрајине – Беч, Доњу Аустрију и Бургенланд, трагајући за подацима из званичних архива, у покушају да их отргну од заборава и тако одају пошту прецима, али и укажу на размјере катастрофе и посљедице рата, прије свега на српски народ, да пруже слику у каквим су се условима нашли Срби, војници и цивили интернирани у логоре у Аустроугарској.
Стојадиновић је указао да је Србија поднијела највеће губитке од свих земаља у Првом свјетском рату, чак 26 одсто становништва, односно сваки четврти становник наше земље убијен или је умро током рата, док је на мировној конференцији та цифра ишла на више од 1.246.000 страдалих.
Највише интернираних Срба завршило је у логорима у Аустроугарској, који су били оснивани у војно-управним областима – Беч, Инзбрук, Грац, Праг, Братислава…
“Систем логора је био добро осмишљен и почео да се примењује већ од августа 1914. године. Заробљеници су интернирани по једном од четири критеријума – војници држава Антанте, војно способни цивили тих држава, политички сумњиви странци или домаћи држављани и породице оних из друге и треће групе. Срба је било у све четири групе”, појаснио је Стојадиновић.
Такође, указао је да су и логори били смештени на „одабрана” места – дубоко у позадини, како непријатељска војска не би могла да их ослободи, што даље од домицилног словенског становништва, уз пругу, ради лакшег транспорта, као и на мјестима лакшим за довођење струје и воде.
Велики број интернираних дошао је да почетком прве веће офанзиве, са битком на Церу, највише из Мачве и Подриња, као и велики број Београђана.
Интернације су настављене 1915. и током окупације Србије 1916-1918. године.
Велики број српских интелектуалаца је завршио у интернацији, бивши предсједник владе Владан Ðорђевић, архитекта Владан Илкић, издавач Геца Кон, прва жена архитекта у Србији Јелисавета Начић, песник Сима Пандуровић…”, рекао је Сарић.
Двојица историчара ће наставити да се баве судбинама интернираних Срба и надају се да ће, уз обимнији рад, доћи до прецизног или што прецизнијег списка страдалих.
Стојадиновић је истакао да је у логору Нежидер у Бургенланду било око 8.000 српских цивила из БиХ, а приликом посјете међународног Црвеног крста, хуманитарцима није био дозвољен приступ цивилима.
„Хуманитарна катастрофа се десила, када је више од 1.000 цивила умрло, од којих најмање 350 деце млађих од шест година. Најстарији заробљеник је имао 100 година”, рекао је Стојадиновић.
Марко Сарић истакао је да су у логоре интернирани не само грађани Краљевине Србије, већ и грађани Аустроугарске, српске националности, највише из БиХ, Хрватске, Славоније, Далмације, Војводине. Иако је, каже, монархија била потписница Хашке и Женевске конвенције, противно њима је интернирала цивиле у логоре, а правдала је то изговорима да су опасни по државни поредак и да су у стању да пруже организовани оружани отпор.
„Питање је на који су начин жене, деца до 14 година и старци, који су интернирани, могли да пруже било какав оружани отпор или да представе опасност по монархију”, рекао је Сарић.
Истакао је да је један од најпознатијих цивила био Милутин Миланковић у логору Нежидер, о чему је и писао у својим мемоарима. Био је интерниран на почетку рата, али је пуштен на интервенцију колега, па је остатак рата провео у кућном притвору у Будимпешти.
Аустроугарска је и прије саме објаве рата почела интернације, те је у јулу 1914. око 1.000 становника Аустроугарске већ било интернирано, оних „сумњивих и опасних по државни поредак”.
„Најпознатији пример био је пример војводе Радомира Путника, који је три дана пре објаве рата, био ухапшен на железничкој станици у Будимпешти, где је „скинут са воза”, али је пуштен после дипломатске интервенције”, испричао је Сарић.
„Ексклузивно смо пронашли писмо нашег заробљеника Александра Димића из 1915. године. Он пише сестри у Београду и наводи да је храна добра, да је има довољно, да се мајка не брине… То говори да је исхрана на почетку била добра. Такође, пише јој и да не шаљу новац, јер га има довољно, али и да им не дају све, што значи да је вероватно један део чувара узимао та средства”, навео је Сарић.