Јануар – Награда СПКД „Просвјета“ просвјетном раднику за 2017.
Овогодишња награда СПКД „Просвета“ додјељује се госпођи Радмили Бендераћ, професорици у Гимназији, па у средњошколском центру, „Иван Горан Ковачић“ у Херцег Новом, гдје је предан и веома посвећен посао просвјетног радника обављала 34. године, од 1968. године до 2002. када је отишла у пензију.
Радмила Бендераћ рођена је 5 фебруара ратне 1942 године у Нишу. У том раном животном добу, због очевог посла, породица Бендераћ се доста селила, па је основну школу започела у Стоцу, код Мостара, наставила у Даниловграду, а Гимназију, тада још увијек осмогодишњу школу, уписала је у Никшићу. Темељ основних знања добила је, а љубав према умјетности научена да пронађе у себи, захваљујући изванредним али строгим професорима у чувеној никшићкој гимназији.
У поратним годинама, разорена земља требала је младе људе пуне ентузијазма, који су могли својим знањем, љубављу и вољом да покрену земљу у модерне токове, да је дигну из пепела и мрачњаштва незнања. Нове генерације, међу којима и млада Радмила, одлична и примјерна ученица основне школе и гимназије, једна од оних који су током рата изгубили много чланова породице, она два стрица и пет очевих најближих рођака, добила је прилику од вољене југославенске државе да настави даље школовање стипендијом која јој је оставила избор од три града гдје може да настави студије. Опредјелила се за Филозофски факултет у Загребу, за српско-хрватски језик и југословенске књижевности, а под „б“ за руски језик. У шестом и седмом семестру слушала је допунске предмете за будућег професора руског језика. У исто вријеме на факултету је водила литерарну секцију, а чак је и глума и дружење са младим глумцима, тада у Загребу, носило посебну драж у њеном животу. Завршила је двогодишње студије режије на Академији за позоришну умјетност, у класи Јошка Иванчића и Владимира Хабунека И данас се радо сјећа дружења са Миром Шегртом и Матом Кукуљицом, који су постали професионални глумци. Љубав према глуми остаја је њена велика љубав па је и касније, током професорског рада, та љубав претакана на секције са ученицима, нарочито за рецитаторе.
С почетка досељења у Херцег Нови, 1968. године Радмила Бендераћ је била један од покретача идеје обнављања херцегновског позоришта. Дипломирала је са 22 године и прве послове просвјетара обављала је у Загребу. 1968. године Херцег Нови је био један од градова који су сматрани међу најпривлачније у земљи, у који су се досељавали умјетници и који су имали убрзан развој, и добре перспективе, захваљујући туризму. Боље рећи, захваљујући импулсима туристичке средине и могућностима развоја. Град је привукао прво њеног оца да се овдје досели, а потом и младу професорицу Радмилу Бендераћ, која је добила посао професорке у новској Гимназији, за руски, као први предмет, а касније и српско-хрватски језик, односно, српски језик. У исто вријеме, обављања професорског рада, била је и друштвено ангажована, између осталог и као предсједник издавачког савјета часописа „Бока“, уједно и лектор часописа.
У спектру разних друштвених активности било је одазивање на разне радне акције, па јој је у сјећању остала акција након земљотреса, 1979. када је солидарност отворила врата великих јавних радова у Башићу.
Шта ученици могу да кажу о својој професорици?
Строга, принципијелна, инсистирала је на писмености, бодрила ученике који су исказивали лијепе мисли у писменим задацима. Ученице је нарочито памте на инсистирању за ношење фамозних „кецеља“, које, онако старинске, црне или тамно-плаве, дужине до кољена, са бијелим крагнама, у времену џинса и фармерица, нису имале свој модни тренд, па су их кратиле све више, да су добијале мини форме, док се нису свеле на нешто дуже варијанте ђилоа, испод којих су се фармерке изгледале много боље. Потпуно посвећена свом послу, Радмила Бендераћ је била од оних професора, који су у то вријеме седамдесетих и осамдесетих година, држали висок ниво понашања и преношења знања ученицима у средњошколском центру, посебно у гимназији. У то вријеме је и школа добила велико признање „Октоих“. 1979. године добила је „Октобарску награду града“. Воли да каже да је отац био велики русофил и, свакако, је из те пренесене љубави од оца, Радмила студирала руски језик, и касније почела да се бави превођењем руских књига. И данас је налазимо окружену књигама, из умјетности и лијепе књижевности, и као преводиоца. Такође, у неколико наврата је говорила на књижевним вечерима СПКД „Просвјета“ у кући Ива Андрића.
Вишестран друштвено ангажован рад, својствен њеној личности и жељама да напредује, да себе даје у највећој могућој мјери, почео је да добија другачији обрт материнством, које је, дошло у каснијем животном добу, али је учинило да она, сада, са 76 година може да каже да је потпуно заокружила своја надања, своју вјеру и љубав, са сином Бокијем и два унука. И поврх тога, њена љубав према Русији и Русима, која је морала дуго година да буде прикривана, сада је у потпуности остварена.
Данас, на Савиндана, у години 2018. у којој пуни 50 година откакао је у Херцег Новом, кажемо овим признањем госпођи Радмили Бендераћ: хвала за сву преданост и посвећеност коју сте имали у дугогодишњем просветном раду и образовали у писмености и књижевности 34 генерације Новљана.
За СПКД „Просвјета“ Оливера Доклестић
У Херцег Новом, 27. јануар 2018.