Концетрациони логор Маутхаузен
Arhiva za 2020. godinu

Maj – Povodom godišnjice oslobođenja Mauthauzena

Dragi prijatelji, i u vreme društvenih kriza i globalnih epidemija koje pogađaju svetsko i evropsko društvo, ne smemo zaboraviti događaje, ljude i žrtve, koje smo kao deo evropske i svetske porodice naroda podneli da bi danas svi živeli slobodno.

Na dan kada je oslobođen zloglasni nacistički koncentracioni logor Mauthauzen podelićemo sjajan tekst srpskog istoričara Dejana Ristića, u kome autor skreće pažnju na zlo pod imenom “fašizam”, ali i na žrtve koje je srpski narod podneo u borbi protiv fašizma, kao i na konačnu opredeljenost da se u toj borbi opstane do konačne pobede nad njim.

Zahvaljujemo prijateljima iz Organizacije srpskih studenata u inostranstvu Beč – Austrija na iskrenoj saradnji i na tome što su nam prosledili tekst istoričara Ristića. Ovom saradnjom poručujemo da će srpski narod, kao jedan od vodećih naroda Evrope i sveta u borbi protiv fašizma, ostati na braniku svih ljudskih, društvenih i verskih prava i sloboda proisteklih iz ove borbe.

Antifašizam – istorijski izbor

Svaki naš pokušaj da razumemo svu suštinu, kao i da u celini sagledamo obim i posledice nacizma i fašizma – tih dveju ideologija istinskog zla – nailazi na veliku prepreku koja se ogleda u ljudskom umu i svima nama i dalje neshvatljivoj spremnosti pojedinca da uništava i razara život u svakom njegovom obliku.

Jedno od mesta u kome se to nepatvoreno zlo projavilo u svom najstrašnijem obličju bio je i Mauthauzen – logor koji predstavlja mesto stradanja pripadnika brojnih evropskih naroda.

Kao i mnogi drugi Evropljani, i Srbi su se sa nacizmom i fašizmom susreli u drugoj polovini tridesetih godina prethodnog veka kako su se te dve rušilačke i mrziteljske ideologije, oličene u Nemačkoj, Italiji i njihovim saveznicima, približavale granicama tadašnje jugoslovenske države.

Međutim, uprkos pune svesti da se ratna razaranja približavaju njihovoj domovini, moji slavni preci organizovali su 27. marta 1941. godine masovne antifašističke demonstracije u brojnim jugoslovenskim gradovima koji su, mahom, većinski bili naseljeni Srbima.

Najmasovnije demonstracije odigrale su se u Beogradu.
Srbi su tako postali jedini evropski narod koji se plebiscitarno, putem masovnih javnih okupljanja u kojima su učestvovale stotine hiljada ljudi, opredelio za antifašizam.

Bio je to u evropskim okvirima jedinstven čin kada se čitava jedna nacija, jednoglasno i bez dvoumljenja, opredelila za očuvanje slobode, nezavisnosti, mira i iskazala beskompromisnu spremnost da se brani od napadača.

Bio je to čin istinskog slobodoljublja, nepokora, ali i pune svesti i spremnosti da se podnese apsolutna žrtva.

Ratne strahote na tlu moje domovine otpočele su već 6. aprila 1941. godine besomučnim i razarajućim višednevnim bombardovanjem jugoslovenske i srpske prestonice – drevnog Beograda.

U želji da kazni Srbe zbog njihovog učešća i pobede u Prvom svetskom ratu, kao i zbog antifašističkih demonstracija od 27. marta 1941. godine, Hitler je zahtevao da napad na Beograd ima sve karakteristike javne odmazde.

Feldmaršal Evald fon Klajst je, tokom poratnog suđenja u Beogradu, potvrdio tu tragičnu činjenicu rekavši da je ,,vazdušni napad na Beograd 1941. godine imao prvenstveno političko-teroristički karakter i nije imao ništa zajedničko sa ratom. To bombardovanje iz vazduha bilo je stvar Hitlerove sujete, njegove lične osvete’’.

Ubrzo po okončanju bestijalnog višednevnog uništavanja ta drevne evropske prestonice moja domovina je bila zauzeta, ali ne i pokorena, podeljena u više okupacionih zona i obeležena sa više marionetskih režima od kojih je onaj ustaški (tzv. Nezavisna Država Hrvatska) iza sebe ostavio više stotina hiljada mučenih, a potom i besprizorno ubijenih mojih sunarodnika, kao i Jevreja, Roma i svih drugih antifašista koji su pružali otpor ili jednostavno bivali proglašeni neželjenima.

Već koliko u prvim nedeljama okupacije moje domovine došlo je do organizovanja masovnih zločina nad civilima, a uskoro su bili formirani brojni logori smrti među kojima, po broju stradalih i bestijalnom odnosu prema zatočenicima posebno mesto zauzima ustaški (hrvatski) logor u Jasenovcu.

I kao da brojna stratišta, sabirni centri i logori smrti na tlu moje domovine nisu bili dovoljni, okupatorske vlasti su ubrzo počele i sa transportovanjem desetina i desetina hiljada mojih sunarodnika – Srba, Jevreja, Roma i drugih antifašista – u brojne logore smrti širom tada okupirane Evrope.

Jedan od njih, zastrašujuć po zlu koje se u njemu manifestovalo, bio je i logor smrti u Mauthauzenu u kome je stradao izuzetno veliki broj zarobljenih pripadnika oružanih snaga Kraljevine Jugoslavije i civila koji su poticali sa njene teritorije.

Koncentracioni logo Mauthauzen danas

I dan danas, za moje sunarodnike i mene, i samo pominjanje tog imena izaziva nespokoj i jezu.

Naime, Mauthauzen nije bio samo logor tokom Drugog svetskog rata u kome je stradalo više desetina hiljada mojih sunarodnika i pripadnika brojnih drugih evropskih nacija, već i lokalitet gde se i tokom Prvog svetskog rata nalazio austro-ugarski logor za internirce u kome je smrt dočekalo više hiljada Srba.

Svojevrstan istorijski i simbolički žig zla, koje je Mauthauzen imao tokom Prvog svetskog rata, dodatno je bio osnažen tokom Drugog kada je taj prostor po drugi put u relativno kratkom vremenskom intervalu iznova postao ponor koji je neštedimice gutao ljudske sudbine i stvarao nesnošljivu bol, patnju i smrt.

Nakon punih sedamdeset pet godina od oslobađanja ovog istinskog grotla iz koga su kuljale ljudska mržnja i destrukcija, čini se, neophodno je iznova podsećati na strahote Mauthauzena.

Još tokom razdoblja Prvog svetskog rata u njemu se nalazio austro-ugarski logor za internirce u kome je, kao što rekoh, stradalo i više od osam hiljada mojih sunarodnika.

Obeležen pečatom zla, Mauthauzen je svega nekoliko godina kasnije iznova poslužio kao mesto nepojmljive patnje nedužnih.

Od 8. avgusta 1938. pa sve do 5. maja 1945. godine logor u Mauthauzenu, skupa sa tzv. podlogorima koji su mu pripadali, predstavljao je jedno od najvećih stratišta u čitavoj okupiranoj Evropi.

Iako još uvek ne znamo konačan broj stradalih u logoru u Mauthauzenu ono što je potpuno sigurno odnosi se na podatak da je u njemu strašnu smrt dočekalo najmanje 120.000 pripadnika brojnih evropskih naroda.

Iscrpljivani izrazito nehumanim odnosom, radom, tzv. medicinskim eksperimentima i konstantno primenjivanim brojnim oblicima psihofizičke torture zatočenici Mauthauzena doživeli su istinsko predvorje pakla.

Sloboda je, za one najizdržljivije i najsrećnije, konačno stigla tog 5. maja 1945. godine.
Ali, po koju cenu?
Zašto nam se desio Mauthauzen?
Šta je to u pojedincima proizvelo toliki stepen mržnje i spremnosti ka sveopštem uništavanju ljudskog bića?

Čak i danas, punih 75 godina nakon oslobađanja tog predvorja pakla na zemlji, teško nam je da damo pravi odgovor na ta pitanja. I baš zato moramo biti na oprezu kako bismo i u ovo naše vreme prepoznali ono što nazivamo kriptonacizmom ili kriptofašizmom.
Ne zavaravajmo se! Oni su i te kako prisutni u našim društvima. Mržnja, na žalost, pre nego što poput vulkanske lave pokulja na površinu, uvek nađe svoj skriveni put do pojedinca koji nema razvijenu svest o tome koliku opasnost za sve nas predstavljaju svakovrsne ideologije mržnje.

Pripadam jednoj od brojnih srpskih porodica čiji su pripadnici stradali u oba svetska rata. I dok za neke od njih znamo okolnosti smrti i mesto pogreba, za neke nam je ta bolna informacija i dalje potpuna nepoznanica.

Stoga je svaki moj boravak u okviru kompleksa nekog od nekadašnjih logora smrti, počev od zastrašujućeg Jasenovca u današnjoj Hrvatskoj, preko Terezina, Aušvica, Treblinke, Dahaua, pa sve do Mauthauzena, iskustvo susreta sa nepatvorenim zlom i mržnjom otelotvorenim u nekim bićima koje svi mi pogrešno zovemo ,,ljudima’’, a bili su istinski i dobrovoljni zlikovci i dželati.

Istovremeno, državljanin sam Srbije čiji su građani, i to ne samo Srbi, već i Jevreji, Romi i drugi, stradali na brojnim stratištima širom moje domovine i čitave Evrope, baš kao i u Mauthauzenu.

Stradali su samo zato što su predstavljali drugog u odnosu na tada vladajuću nacističku i fašističku ideologiju zla i mržnje.
Stradali su samo zato što su nosili drugačija imena i prezimena, što su se sporazumevali drugačijim jezikom i praktikovali drugačiju veru i običaje…

No, kada makar i na kratko po strani ostavimo te karakteristike, shvatićemo da su stradali ljudi, naše komšije, drugovi i drugarice iz škole ili sa studija, kolege sa posla … naši susedi i prijatelji kojih više odavno nema … osim u sećanjima i mislima onih retkih.

Spomen-obeležje stradalnicima iz bivše Jugoslavije

Tri četvrtine veka je prošlo od dana oslobođenja Mauthauzena. Čitav jedan ljudski vek je prošao od tada, a mi smo uspeli da u najvećoj zaboravimo patnju i žrtvu zatočenika Mauthauzena. To je greška nas starijih koji svest o zlu povampirenom na brojnim evropskim stratištima nismo umeli ili nismo želeli da prenesemo mlađima. Odgovornost za tu veliku grešku je isključivo na nama i stoga je neophodno da iznova podignemo glas protiv savremenih ideologija i pokreta mržnje, a ponovo pognemo glavu i da u tišini, smirenog uma i srca, izrazimo pijetet i poštovanje u odnosu na sve nevino stradale u Drugom svetskom ratu.

Ukoliko to svi zajedno, a pre svega pripadnici mladih generacija, ne budemo učinili u ovo naše vreme, žrtva naših zajedničkih predaka biće potpuno obesmišljena i predata neminovnom istorijskom i ljudskom zaboravu.

Stoga mi se čini da smo, kao nikada pre, u obavezi da se aktivno borimo protiv svih oblika mržnje, nasilja i netolerancije, kao i da snagu za tu borbu crpimo upravo na mestima kao što je to Mauthauzen.

Sa tugom i pijetetom se sećajući, i ovih majskih dana, svih nevinih žrtava logora smrti u Mauthauzenu osećam potrebu da i na ovaj način, pisanom reči, izrazim istinsko poštovanje prema njihovoj patnji i žrtvi, ali i da istovremeno podsetim sve na to da je na svima nama da se znanjem i poštovanjem visokoetičkih principa, među njima i antifašizma, odupremo zaboravu koji preti, kao i realno prisutnim opasnostima neonacizma, neofašizma i različitih drugih vidova mrziteljskih ideologija.

Večni mir senima nevinih žrtava Mauthauzena.
Pamtimo ih!
Budimo dostojni potomci svojih neumrlih zajedničkih predaka.

Dejan Ristić, istoričar
nekadašnji upravnik Narodne biblioteke Srbije
и државни секретар за културу

u Beogradu, Srbija
maj 2020. godine

PR SPKD Prosvjeta Austrija, Beč 05.05.2020.

SVE VESTI

Leave A Comment

Your Comment
All comments are held for moderation.