Мај - Поводом годишњице ослобођења Маутхаузена

Драги пријатељи, и у време друштвених криза и глобалних епидемија које погађају светско и европско друштво, не смемо заборавити догађаје, људе и жртве, које смо као део европске и светске породице народа поднели да би данас сви живели слободно.

На дан када је ослобођен злогласни нацистички концентрациони логор Маутхаузен поделићемо сјајан текст српског историчара Дејана Ристића, у коме аутор скреће пажњу на зло под именом "фашизам", али и на жртве које је српски народ поднео у борби против фашизма, као и на коначну опредељеност да се у тој борби опстане до коначне победе над њим.

Захваљујемо пријатељима из Организације српских студената у иностранству Беч - Аустрија на искреној сарадњи и на томе што су нам проследили текст историчара Ристића. Овом сарадњом поручујемо да ће српски народ, као један од водећих народа Европе и света у борби против фашизма, остати на бранику свих људских, друштвених и верских права и слобода проистеклих из ове борбе.

Антифашизам – историјски избор

 

Сваки наш покушај да разумемо сву суштину, као и да у целини сагледамо обим и последице нацизма и фашизма – тих двеју идеологија истинског зла – наилази на велику препреку која се огледа у људском уму и свима нама и даље несхватљивој спремности појединца да уништава и разара живот у сваком његовом облику.

Једно од места у коме се то непатворено зло пројавило у свом најстрашнијем обличју био је и Маутхаузен – логор који представља место страдања припадника бројних европских народа.

Као и многи други Европљани, и Срби су се са нацизмом и фашизмом сусрели у другој половини тридесетих година претходног века како су се те две рушилачке и мрзитељске идеологије, оличене у Немачкој, Италији и њиховим савезницима, приближавале границама тадашње југословенске државе.

Међутим, упркос пуне свести да се ратна разарања приближавају њиховој домовини, моји славни преци организовали су 27. марта 1941. године масовне антифашистичке демонстрације у бројним југословенским градовима који су, махом, већински били насељени Србима.

Најмасовније демонстрације одиграле су се у Београду.
Срби су тако постали једини европски народ који се плебисцитарно, путем масовних јавних окупљања у којима су учествовале стотине хиљада људи, определио за антифашизам.

Био је то у европским оквирима јединствен чин када се читава једна нација, једногласно и без двоумљења, определила за очување слободе, независности, мира и исказала бескомпромисну спремност да се брани од нападача.

Био је то чин истинског слободољубља, непокора, али и пуне свести и спремности да се поднесе апсолутна жртва.

Ратне страхоте на тлу моје домовине отпочеле су већ 6. априла 1941. године бесомучним и разарајућим вишедневним бомбардовањем југословенске и српске престонице – древног Београда.

У жељи да казни Србе због њиховог учешћа и победе у Првом светском рату, као и због антифашистичких демонстрација од 27. марта 1941. године, Хитлер је захтевао да напад на Београд има све карактеристике јавне одмазде.

Фелдмаршал Евалд фон Клајст је, током поратног суђења у Београду, потврдио ту трагичну чињеницу рекавши да је ,,ваздушни напад на Београд 1941. године имао првенствено политичко-терористички карактер и није имао ништа заједничко са ратом. То бомбардовање из ваздуха било је ствар Хитлерове сујете, његове личне освете’’.

Убрзо по окончању бестијалног вишедневног уништавања та древне европске престонице моја домовина је била заузета, али не и покорена, подељена у више окупационих зона и обележена са више марионетских режима од којих је онај усташки (тзв. Независна Држава Хрватска) иза себе оставио више стотина хиљада мучених, а потом и беспризорно убијених мојих сународника, као и Јевреја, Рома и свих других антифашиста који су пружали отпор или једноставно бивали проглашени нежељенима.

Већ колико у првим недељама окупације моје домовине дошло је до организовања масовних злочина над цивилима, а ускоро су били формирани бројни логори смрти међу којима, по броју страдалих и бестијалном односу према заточеницима посебно место заузима усташки (хрватски) логор у Јасеновцу.

И као да бројна стратишта, сабирни центри и логори смрти на тлу моје домовине нису били довољни, окупаторске власти су убрзо почеле и са транспортовањем десетина и десетина хиљада мојих сународника – Срба, Јевреја, Рома и других антифашиста – у бројне логоре смрти широм тада окупиране Европе.

Један од њих, застрашујућ по злу које се у њему манифестовало, био је и логор смрти у Маутхаузену у коме је страдао изузетно велики број заробљених припадника оружаних снага Краљевине Југославије и цивила који су потицали са њене територије.

Концентрациони логор МаутхаузенИ дан данас, за моје сународнике и мене, и само помињање тог имена изазива неспокој и језу.

Наиме, Маутхаузен није био само логор током Другог светског рата у коме је страдало више десетина хиљада мојих сународника и припадника бројних других европских нација, већ и локалитет где се и током Првог светског рата налазио аустро-угарски логор за интернирце у коме је смрт дочекало више хиљада Срба.

Својеврстан историјски и симболички жиг зла, које је Маутхаузен имао током Првог светског рата, додатно је био оснажен током Другог када је тај простор по други пут у релативно кратком временском интервалу изнова постао понор који је нештедимице гутао људске судбине и стварао несношљиву бол, патњу и смрт.

Након пуних седамдесет пет година од ослобађања овог истинског гротла из кога су куљале људска мржња и деструкција, чини се, неопходно је изнова подсећати на страхоте Маутхаузена.

Још током раздобља Првог светског рата у њему се налазио аустро-угарски логор за интернирце у коме је, као што рекох, страдало и више од осам хиљада мојих сународника.

Обележен печатом зла, Маутхаузен је свега неколико година касније изнова послужио као место непојмљиве патње недужних.

Од 8. августа 1938. па све до 5. маја 1945. године логор у Маутхаузену, скупа са тзв. подлогорима који су му припадали, представљао је једно од највећих стратишта у читавој окупираној Европи.

Иако још увек не знамо коначан број страдалих у логору у Маутхаузену оно што је потпуно сигурно односи се на податак да је у њему страшну смрт дочекало најмање 120.000 припадника бројних европских народа.

Исцрпљивани изразито нехуманим односом, радом, тзв. медицинским експериментима и константно примењиваним бројним облицима психофизичке тортуре заточеници Маутхаузена доживели су истинско предворје пакла.

Слобода је, за оне најиздржљивије и најсрећније, коначно стигла тог 5. маја 1945. године.
Али, по коју цену?
Зашто нам се десио Маутхаузен?
Шта је то у појединцима произвело толики степен мржње и спремности ка свеопштем уништавању људског бића?

Чак и данас, пуних 75 година након ослобађања тог предворја пакла на земљи, тешко нам је да дамо прави одговор на та питања. И баш зато морамо бити на опрезу како бисмо и у ово наше време препознали оно што називамо криптонацизмом или криптофашизмом.
Не заваравајмо се! Они су и те како присутни у нашим друштвима. Мржња, на жалост, пре него што попут вулканске лаве покуља на површину, увек нађе свој скривени пут до појединца који нема развијену свест о томе колику опасност за све нас представљају сваковрсне идеологије мржње.

Припадам једној од бројних српских породица чији су припадници страдали у оба светска рата. И док за неке од њих знамо околности смрти и место погреба, за неке нам је та болна информација и даље потпуна непознаница.

Стога је сваки мој боравак у оквиру комплекса неког од некадашњих логора смрти, почев од застрашујућег Јасеновца у данашњој Хрватској, преко Терезина, Аушвица, Треблинке, Дахауа, па све до Маутхаузена, искуство сусрета са непатвореним злом и мржњом отелотвореним у неким бићима које сви ми погрешно зовемо ,,људима’’, а били су истински и добровољни зликовци и џелати.

Истовремено, држављанин сам Србије чији су грађани, и то не само Срби, већ и Јевреји, Роми и други, страдали на бројним стратиштима широм моје домовине и читаве Европе, баш као и у Маутхаузену.

Страдали су само зато што су представљали другог у односу на тада владајућу нацистичку и фашистичку идеологију зла и мржње.
Страдали су само зато што су носили другачија имена и презимена, што су се споразумевали другачијим језиком и практиковали другачију веру и обичаје...

Но, када макар и на кратко по страни оставимо те карактеристике, схватићемо да су страдали људи, наше комшије, другови и другарице из школе или са студија, колеге са посла ... наши суседи и пријатељи којих више одавно нема ... осим у сећањима и мислима оних ретких.

Споменик страдалим југословенским народима у МаутхаузенуТри четвртине века је прошло од дана ослобођења Маутхаузена. Читав један људски век је прошао од тада, а ми смо успели да у највећој заборавимо патњу и жртву заточеника Маутхаузена. То је грешка нас старијих који свест о злу повампиреном на бројним европским стратиштима нисмо умели или нисмо желели да пренесемо млађима. Одговорност за ту велику грешку је искључиво на нама и стога је неопходно да изнова подигнемо глас против савремених идеологија и покрета мржње, а поново погнемо главу и да у тишини, смиреног ума и срца, изразимо пијетет и поштовање у односу на све невино страдале у Другом светском рату.

Уколико то сви заједно, а пре свега припадници младих генерација, не будемо учинили у ово наше време, жртва наших заједничких предака биће потпуно обесмишљена и предата неминовном историјском и људском забораву.

Стога ми се чини да смо, као никада пре, у обавези да се активно боримо против свих облика мржње, насиља и нетолеранције, као и да снагу за ту борбу црпимо управо на местима као што је то Маутхаузен.

Са тугом и пијететом се сећајући, и ових мајских дана, свих невиних жртава логора смрти у Маутхаузену осећам потребу да и на овај начин, писаном речи, изразим истинско поштовање према њиховој патњи и жртви, али и да истовремено подсетим све на то да је на свима нама да се знањем и поштовањем високоетичких принципа, међу њима и антифашизма, одупремо забораву који прети, као и реално присутним опасностима неонацизма, неофашизма и различитих других видова мрзитељских идеологија.

Вечни мир сенима невиних жртава Маутхаузена.
Памтимо их!
Будимо достојни потомци својих неумрлих заједничких предака.


Дејан Ристић, историчар
некадашњи управник Народне библиотеке Србије
и државни секретар за културу

у Београду, Србија
мај 2020. године

ПР СПКД Просвјета Аустрија, Беч 05.05.2020.