Април - СПКД „ПРОСВЈЕТА“ НА ОДАВАЊУ ЗАХВАЛНОСТИ ШПАНСКОМ КРАЉУ АЛФОНСУ XIII

На оптуженичкој клупи Бањалучког велеиздајничког процеса нашло се 156 знаменитих Срба на чијем челу се налазило руководство „Просвjете“: Васиљ Грђић, генерални секретар („њен први човјек“), Симо Мирковић, предсједник, и др Владимир Ћоровић, секретар. За све оптужене, изузев тројице малољетних, тражена је смртна казна. Оптужница је била написана латиницом, али су оптужени за велеиздају одбили да је приме, па је предсједник суда издао налог да се оптужница напише ћирилицом.

Оптужени: 21 свештеник, 24 професора и учитеља, 2 љекара, 2 инжењера, 1 адвокат, 12 приватних чиновника, 32 трговца и трговачка помоћника, 6 гостионичара, 13 занатлија, 8 државних чиновника, 12 ђака, 26 тежака и двије жене (Даринка Малић из Градишке и Драгица Видаковић из Зворника); од тога девет чланова Сабора.

 

„Црна кућа“, затвор у Бањој Луци

 

У Оптужници на Бањалучком велеиздајничком процесу, која је била написана на 262 странице штампаног текста већег канцеларијског табака, доказни материјал против „Просвјете“ имао је 29 страница. „Просвјета“ се оптужује да је кроз свој 12-годишњи рад дала довољно доказа за оптужбу. Добро су анализирани мотив њеног формирања и поље дјеловања. Прегледани су записници с годишњих скупштина, садржаји календара и писање листа „Просвјета“, посебно констатације изнесене у Споменици, која је припремљена за обиљежавање 10-годишњег рада овог Друштва 1912. године.

Државни тужиоци су уложили много труда, напора и времена да се предоче што увјерљивији докази за већ унапријед зацртане циљеве: да се Србија годинама спремала за рат и водила активности против Аустроугарске, са циљем да се одређени дијелови царевине припоје Србији, промовишући причу о велкосрпској идеји која се експлоатише кроз читав 20. вијек, чак и данас.

                                                                        

Виша дјевојачка школа у Бањој Луци

 

Суђење је почело 3. новембра 1915. године у сали Више дјевојачке школе у Бањој Луци читањем оптужнице које је трајало неколико дана. У том тренутку прилике у Србији указују на пропаст. Србија је била окупирана, а њена десеткована војска, измучена и гладна, почела је да се повлачи преко Албаније у непознато. Била је то згода да се по сваку цијену Србија оптужи за избијање и изазивање рата, те да Аустроугарска нађе морално оправдање за рат, јер суђење атентаторима није доказало да је званична Србија припремала атентат на престолонаследника Франца Фердинада. Такође, није било ваљаних доказа да је помагала атентаторима и да је српски национализам у Босни увезен из Србије.

Судски процес је непрекидно трајао до 14. марта 1916. године, без било каквих празничних пауза, иако су управо свештеници чинили велики број оптужених. Пресуда је прочитана 22. априла 1916. у Велику суботу, а образложење пресуде је читано послије Васкрса, што је била посебна провокација и цинизам.

Крај суђења је дочекао 151 оптуженик, а казне су биле драстичне: 16 је осуђено на смрт вјешањем, 81 на временске казне затвора, а само 51 је ослобођен (неки су умрли у затвору).

                                                       

Осуђени на смрт у Бањалучком велеиздајничком процесу Стоје с лијева на десно: Милутин Јовановић, Димшо Ђокановић, Радивој Ђурановић (зв. Раде Чемерни) - препарандист, Чедо Милић, Димитрије Јевђевић, Симо Беговић, Мирко Томовић - учитељ, Михало Савић – свештеник, Петар Билбија. Сједе с лијева на десно: Милан Петковић - свештеник Алекса Јакшић - трговац, Матија Поповић - свештеник, Васиљ Грђић - професор историје и географије, Ђорђо Дакић и Коста Гњатић - учитељ. Бошко Чапрић - чиновник, умро у Зеници и сахрањен на затворском гробљу.

 

Још у току трајања судског процеса, избјегли Никола Стојановић писао је суду и покушавао да одговорност преузме на себе и још неке избјегле Србе, а када му то није пошло за руком предузео је све да упозна свјетску јавност са судским процесом и његовим исходом, залажући се за помиловање на смрт осуђених. Свјетска јавност је различито реаговала, јер је то био период рата и свако је имао своје погледе на те догађаје, најчешће политички мотивисане. Активност око помиловања је дуже потрајала, али је успорила само извршење смртних пресуда. Шпански краљ Алфонс XIII и сам папа заложили су се у корист осуђених. Захваљујући њиховим напорима, устроугарски цар Карло је 26. марта 1917. потписао акт о помиловању 16 осуђеника на смртну казну. Једнима је пресуда преиначена на доживотну робију (имена болдирана), а другима на временску казну затвора у трајању од 12 до 20 година, што је код српског народа изазвало радост и велику захвалност.

Једна улица у центру Бања Луке носи име шпанског краља Алфонса XIII. На иницијативу СПКД „Просвјета“, Градски одбор Бања Лука, на стогодишњицу помиловања, поред натписа за улицу, постављена је и спомен-плоча с краљевим ликом и образложењем на српском, шпанском и енглеском језику. Откривање спомен-плоче обављено је 22. априла 2017. године у оквиру обиљежавања Дана Града, уз присуство Градоначелника, амбасадора Шпаније, великог броја грађана и чланова бањалучке „Просвјете“. Био је то знак захвалности на хумани гест у спашавању живота знаменитих Срба и његовање културе сјећања на велике људе и њихова дјела.

Тако је СПКД „Просвјета“, Градски одбор Бања Лука, наставило шљедовати своју благотворну идеју и мисију.

 

Пр. Просвјета Аустрија, 23.04.2017.