Актуелни коментар

Can you speak српски?

Ускоро путујемо за Србију, цела породица, нисмо тамо били одавно. Веома се радујем, али има нешто што ми ствара малу нелагоду, нешто као кривица, мада не би требало да се тако осећам.

Али знам, кад будем видела разочарање на лицима људи у Србији пошто чују српски моје деце, неће ми бити свеједно. Сигурна сам да слично осећање делим са многим људима из наше емиграције, ретко се пише о томе, у ствари радије се ћути, то је као неки табу, али треба гласно рећи, јесте проблем је, и није да се не трудимо, али некад је живот јачи од нас.

А веома је тешто убедити људе у Србији да је учење српског језика за децу емиграната, поготово ону која су рођена и живе „преко баре“, велики изазов. И мени је то било чудно пре него што сам се одселила из Србије, размишљала сам, како је могуће да деца наших људи лоше или уопште не причају наш језик, али касније сам схватила да је то овде веома честа појава, више правило него изузетак. Без обзира на велики труд да својој деци пренесемо знање и љубав према нашем језику, за моју децу, и уопште децу наших исељеника, српски је нека врста егзотичног језика, који користе мама и тата, и пар њихових пријатеља, као и family from Serbia. Он им не помаже да се снађу у свакодневном животу, и без српског језика сасвим нормално функционишу.

Ако у близини не постоји велика заједница наших исељеника са децом, као ни школе које само веће емигрантске заједнице могу себи да приуште (рецимо Руси, Кинези или Грци), врло је мала шанса да се језик одржи. Од наших српских пријатеља овде, само једно дете добро прича српски и то зато што су га све време чувале баке и деке из Србије, и зато што још није кренуло у школу, где ће бити изложено искључиво енглеском језику.

Много смо времена и труда потрошили учећи нашу децу српски, са прилично јадним резултатом. Код куће супруг и ја искључиво причамо на српком, и деца, истина, све разумеју, али кад треба да причају, ту настају муке. Није ми важан акценат, трудим се да будем реална, али мешање родова, „гађање“ падежима, уопште проблеми да се изговоре неке речи, то ме излуђује. Невероватно је и то да наш син, који је недавно напунио шест година, уме сасвим пристојно да чита ћирилицу као и да на њој пише, али ето причање му лоше иде. Искрено, кад деца савладају читање и писање на енглеском, саладавање ћирилице није баш велики изазов, чак је и мој син приметио како је много лакше. Кад дођемо у Србију, рекла сам себи, купујем слику Вука Караџића и качим је у собу моје деце, то је мој мали чин захвалности том човеку због кога имамо тако једноставно писмо, а не као овде што се деца злопате, годинама уче да читају и правилно спелују речи. Мада, српски и није баш лак језик за учење, неки би рекли да је идеалан за ломљење језика, кад се наређају сугласници стварно није лако да се изговоре речи, а тек колико су дуге...

Муж и ја смо дуго лупали главу и правили стратегију како да научимо децу српски. Између осталог смо почели да им пуштамо цртаће на српском. Проблем је био у томе што је продукција углавном била застарела а преводи и синхронизација на српски лоши, једино им се Балтазар допао. Пробали смо са читањем књига на српском, ни то није ишло. Ретко која књига им се допала, старе бајке више нису релевантне, Чика Јовине песмице су чак и мени као детету биле мало анахроне, много неких сликовница и књига лоше написано или преведено, и ваљда је нека мода да цео текст буде написан великим штампаним словима. Некако поред овдашњих књига на енглеском, које су сјајно илустроване и са веома интересантним причама, наше не могу да дођу до срца наше деце. Виде деца и сама, имају и она неки укус. Ни дужи боравци бабе и деде овде код нас нису поправили ситуацију. Комуникација преко Скајпа такође је имала лимитирани успех, јер ко има искуство са тим зна колико је тешко децу натерати да седе мирно пред компјутером и причају са одраслима. Теме преко Скајпа су врло ограничене, углавном се своде на причу о времену и спортским дешавањима, бар у мојој породици. Ипак, за нас је Скајп злата вредан, да видите кад син изговори, Деда, Ђоковић победиа!, свима се моментално поправи расположење. Мислим се у себи, хајде да пробам неки алтернативни начин. Једно време сам им пунила главу причама како само посебни људи могу да причају српски, како кад причаш српски мозак ти брже ради, онда су почела да иду около и да то исто понављају комшијама и пријатељима, You know, Loren, my family is very special. You know why, because we speak Serbian. Решили смо да ипак одустанемо од тог приступа. Затим смо почели да позивамо пријатеље Србе у госте, мислили смо ето тако ће видети да и други људи користе тај језик, Сада само на српском причамо, давала сам им инструкције. Једном се син тако затворио у купатило и не излази, уђем, питам га шта се дешава, каже, Mama, but my brain can’t talk Serbian.. Ок, можда сам ипак мало претерала.

Деца, притиснута са једне стране српским а са друге енглеским, почињу да развијају неки њихов енглеско-српски језик, неки луди микс два језика. Поред тога што у реченици мешају српске и енглеске речи, примењују граматику енглеског на српске речи и обрнуто. Тако лак за нокте постаје лактес фор ноктес, мачке мачкас, ногице легице, пхоне ис пуннинг (телефон се пуни), баба и деда су баби и деди, итд.

Није крај света ни ако деца не причају српски, али ипак стало ми је да их томе научим. Желим да моја деца могу лепо да комуницирају са породицом, рођацима и пријатељима из Србије, и да преко језика упознају и српску културу. Упознавање културе која је толико другачија од ове у којој одрастају ће их обогатити и пружити другачију перспективу на живот и свет. Не треба занемарити ни благотворни утицај који учење језика, само по себи, има на људски мозак.

И на крају, нећу да ми кукају кад буду одрасли људи зашто их нисам учила. Познајем овде пар старијих људи нашег порекла, друга генерација, њихови родитељи су дошли пре готово сто година из наших крајева. И даље су поносни на своје порекло, иду у спску цркву, али не знају српски, понекад нешто пробају да изусте, али ја то једва да разумем. Жао им је што не знају наш језик, али објашњавају како је њиховим родитељима било најважније да им деца перфектно причају енглески, без акцента, да би се што боље интегрисала у друштво. Данас ипак није тако, и познавање више од једног језика може само да буде предност и привилегија.

Не, нећу се смирити док га не проговоре добро. Деца ко деца, увек иду линијом мањег отпора, али ја знам за стару пословицу која каже Без муке нема науке.

Дакле, пре него што почнете да критикујете сународнике у иностранству, запитајте се да ли сте ви успели вашу децу да научите да одлично владају неком вештином. То је управо оно што ми покушавамо. Није да нам није стало до тога да наша деца добро причају наш језик, него није уопште лако, иако доста радимо на томе.

Ништа, остаје ми да сачекам да још мало порасту па да их пошаљем да цео распуст проведу у Србији на “summer camp-u“. Без маме и тате да се нађу при руци као преводиоци, можда ће коначно да проговоре српски.



Текст "Can you speak српски?" преузет ја са блога СО И БИБЕР (Кулинарски дневник једне Иване у Америци) Иване Лалицки уз дозволу ауторке.